ponedeljek, 26.10.2009 10:35

Bilten Anarhija Blok 45

Aleksa Golijanin se javlja iz Beograda

[blok45-lista] NADJENO: Kraj utopije: politika i kultura u doba apatije, Russell Jacoby, 1999.

U ovom biltenu:

1. Trazeno, nadjeno
2. O mogucem i nemogucem (s posebnim osvrtom na Zizeka)
3. Utopija?
4. Umesto ilustracije
5. Odjavna shpica


"Nekada davno, revolucionari su pokusavali ili su se pravili da pokusavaju da dignu revoluciju. Nosili su viziju drugacijeg sveta i drustva. Sada, pod imenom radikalnih multikulturalista, podnose molbe za vece kancelarije." — R. Jacoby, Kraj utopije, str. 99.

"… utopisticki duh – osecanje da bi buducnost mogla prevazici sadasnjost – iscezao je. Ova poslednja tvrdnja rizikuje neposredan nesporazum s obzirom na to da utopija danas podrazumeva irelevantnost ili prolivanje krvi. Rasprostranjeno je misljenje da je neko ko veruje u utopije krenuo ili da pronadje rucak ili da nekog ubije. Rec utopijski ovde koristim u njenom najsirem i najmanje pretecem znacenju: verovanje da bi buducnost mogla fundamentalno prevazici sadasnjost. Govorim o shvatanju da bi buduca tekstura zivota, rada, cak i ljubavi, mogla vrlo malo nalikovati onome sto imamo danas. Aludiram na ideju da istorija sadrzi mogucnosti za slobodu i zadovoljstvo koje nisu niti nacete.

To verovanje je potpuno mrtvo. Malo ko zamislja buducnost kao nesto sto ne bi bila replika danasnjice – ponekad bolja, ali obicno losija... Iskrsla je nova svest: nema alternative. To je mudrost nasega vremena, doba politicke iscrpljenosti i odstupanja". — R. Jacoby, Kraj utopije, iz Predgovora

"Rec je o tome da levica svuda postaje prakticna, pragmaticna i liberalna... Vizija posrce, samouverenost kopni, izgledi se zamagljuju. Levica je skoro svuda u opadanju, ne samo politicki nego, mozda jos nepovratnije, i intelektualno. Da bi izbegla da misli o porazu i njegovim implikacijama, levica se sada naveliko sluzi jezikom liberalizma – idiomom pluralizma i prava... U najboljem slucaju, radikali i levicari zamisljaju modifikovano drustvo s vecim parcetom kolaca za vise musterija. Postaju pragmaticni, liberalni i slavljenicki raspolozeni. Levica je nekada odbacivala trziste kao eksploatatorsko; sada ga uvazava kao nesto racionalno i humano. Levica je nekada prezirala masovnu kulturu kao eksploatatorsku; sada je slavi kao pobunjenicku. Levica je nekada uvazavala nezavisne intelektualce kao odvazne; sada im se podruguje kao elitistima. Levica je nekada odbacivala 'pluralizam' kao povrsan; sada ga obozava kao nesto vrlo duboko. Svedoci smo ne samo poraza levice nego i njene konverzije, a mozda, i inverzije. (...)" — R. Jacoby, Kraj utopije, odlomci iz prvog poglavlja


Cao narode,

Pre svega, hvala Oliveri i Natashi na skoro trenutno resenom problemu nabavke knjige Kraj utopije, Rasela Dzekobija! Nadjene su fotokopije, jedna odmah, kod Olivere, a druga u bliskoj perspektivi, kopija originala, kod Natashe. Hvala i Drinki na informacijama iz biblioteka! Tu su Nela iz TS i Ivan M koji su se potrudili da knjigu pronadju u bibliotekama od Cetinja do Kragujevca! A moj kum Pegla, iz dalekog Vankuvera, po svemu sudeci je vec poslao original. Kakva akcija. Veliko hvala svima! Ali, cinjenica je da knjige nema nigde po knjizarama, cak ni antikvarnim, da ovde pricam uglavnom o fotokopijama, a i da po bibliotekama situacija nije bajna.


O MOGUCEM I NEMOGUCEM

Potraga je bila vise nego opravdana. Vec sam procitao pola knjige, malo se zaletao i dalje, i samo na osnovu toga tvrdim da je nikako ne treba propustiti. To je tako mocno protivsredstvo za ovaj liberalni glib u koji nas sateruju sa svih strana, da ga skoro treba citati naglas, kao mantru za rasterivanje zlih bacila. Taj liberalni mentalitet hara svuda, ali njegov prodor u ono sto sebe naziva levom ili cak anarhistickom opozicojom, zaista je zapanjujuci. Lokalnih i regionalnih primera ima bezbroj. Samo nekoliko opaski, koje nikako ne treba prihvatiti kao pravu ilustraciju raspona i dubine Dzekobijeve rasprave, bice dovoljno da pokrije sve te slucajeve, koje je sada nemoguce detaljno obrazloziti. Ali, otprilike, rec je onome sto ostaje kada se izgubi kulturni rat - u koji se nije ni ulazilo ili je izgubljen unapred, jer su temeljne vrednosti i propozicije masovnog drustva bile uzimane zdravo za gotovo, kao opsti zivotni okvir - kada vizija nestane i kada sve, pod maskom "realizma", potone u najplici i najkratkovidiji oportunizam.

Gubitak se tu ne ogleda samo s nekog "radikalnog" stanovista, na koji recimo ja ovde polazem tapiju, ako je to neciji utisak: tragedija je u tome sto se ogranicavamo na nesto toliko plitko i DOSADNO, da je dalja, nezaustavljiva degradacija naseg ljudskog, inventivnog, ludickog i strastvenog potencijala jedini moguci ishod. Lobotomija.

Tu je, pre svega, onaj citat s pocetka ove poruke, koji pokriva mnoge slucajeve, ne samo "radikalne multikulturaliste". Taj pojam se moze zameniti ma kojom etiketom na koju se odazivaju razni levi i gradjanski alternativci. Nije rec o tome da Dzekobi u knjizi afirmise neko novo vidjenje revolucije - o kakvoj promeni ili iz kog ugla ima smisla pricati, tek treba otvoriti kao pitanje i insistirati na njemu - nego samo ukazuje na promenu u stavu i mentalitetu do koje je medjuvremenu doslo. Revolucionari i alternativci postali su poslovni partneri vlasti i drugih mocnih spoznora, koji ponekad - ali sve manje, s obzirom da se zivot u tim uslovima ipak pokazuje dovoljno dobrim da bi se previse toga rizikovalo - istrajavaju u iluziji kako je rec o manevru koji ce u nekom trenutku nadmudriti vlast i oboriti je iznutra. Sada vec prastara i bezbroj puta prakticno osporena parola o "dugom marshu kroz institucije", odnosno o "busenju iznutra", ponovo se agresivno afirmise kao jedina realisticka opcija. Negri, Zizek, Mochnik, Chomski, mozete proveriti bilo koga. Ali, kao ilustraciju navodim samo jedan Zizekov strateski savet:

"Lekcija (za koju Zizek smatra da ju je "realista" Chavez odrzao "idealisti" subkomandantu Markosu, iako je i ovaj deo iste perspektive, samo na ipak casniji nacin; nap. AG) sastoji se u tome da istinski subverzivno nije insistiranje na 'neogranicenim' zahtevima, za koje znamo da ih oni na vlasti nece ispuniti. Posto i oni znaju da smo toga svesni, taj pristup 'neogranicenih zahteva' za vlast ne predstavlja problem: 'Bas lepo od vas sto nas svojim kritickim zahtevima podsecate na taj divni svet u kojem bismo svi voleli da zivimo. Nazalost, zivimo u stvarnom svetu, gde moramo raditi na onome sto je moguce.' Stvar je u tome da se, umesto toga, oni na vlasti bombarduju strateski dobro odabranim, preciznim, ogranicenim zahtevima, koji se nece moci izbegavati sa istim izgovorom." — Slavoj Zizek, Resistance Is Surrender, 15. XI 2007, http://www.lrb.co.uk/v29/n22/zize01_.html

Na stranu sav Zizekov cinizam, ali ovo je prava ilustracija sunovrata misli koja sebe i dalje, pred ogledalom, smatra kritickom i subverzivnom. Ili, kao sto su porucili studenti sa zagrebackog protesta 2009, "Budimo nemoguci - trazimo realno". Komunikacija i partnerstvo sa vlascu se podrazumevaju ("trazimo", "pregovarajmo/ pogadjajmo se", "bombardovanje vlasti strateski dobro izabranim, preciznim, ogranicenim zahtevima"). Odnosno, kao sto komentarise Dzekobi, "Sa odlaskom radikalne opozicije, nestali su i strast i idealizam; za sporenje su preostali samo trgovački propisi i tarife." (str. 23)

Nije rec o zalu za nekim romanticnim vihorom - mada bi nam, u sklopu terapije, mozda i to dobro doslo. Umesto otvaranja najsire rasprave o znacenju realnog, moguceg i nemoguceg, pa tako i o odnosu prema vlasti - u nacelu i pod pritiskom svih mogucih prakticnih pitanja - realpoliticki cenzori odmah blokiraju svaki takav pokusaj masuci akutnim problemima. Diskurs iznudice, nuzno kratkovid, do tacke invaliditeta, afirmise se kao nesto "realisticko". Ishodi su toliko predvidljivi i sigurni da je o tome sada izlisno pricati. Kako neka nova ljudska situacija moze nastati iz neprekidne i cak sve fanaticnije reprodukcije ove sadasnje? Levicar je neko ko se na ovo pitanje samo za trenutak zamrzne, kao greska u programu, i nastavi zurno dalje. Imaju ljudi preca posla. Treba sacuvati fabrike da ne propadnu na trzistu (= stalna reprodukcija celokupne kapitalisticke cirkulacije), osigurati radna mesta, izboriti se za pravo "izbrisanih" da postanu nadnicari, odbraniti radnike-akcionare, obezbediti bolje uslove studiranja za buduce stetocine, integrisati neintegrisane i uopste, na svakom koraku, afirmisati upravo onaj mentalitet u cijim ocekivanjima i fantazijama celo ovo zdanje i pronalazi najsigurnije uporiste.

Problemi su stvarni i akutni: ali, sta je u svemu ovome tako "realisticko"? Ako i jeste - za koga, u ciju korist? Potrebna je nova rasprava o svemu.

Jos jednom, nije ovde na gubitku nekakva "revolucija", neki koncept ili gard koji se nekome posebno svidja; gubimo kao ljudska bica, time sto sami sebe i sav svoj potencijal sabijamo u te nepodnosljivo uske okvire. Tako skucenim pogledom je onda lako manipulisati i drzati ga pod kontrolom (pogledajte samo u kakve sve medjusobne sukobe ulazimo oko separatisticki artikulisanih "prava" i "zahteva") .


UTOPIJA?

Potrebna je nova rasprava i o konceptima u kojima Dzekobi pronalazi oslonac. On govori o "utopistickom", koje vezuje za buducnost. O tome je pisao vrlo nadahnuto i lucidno - ali zasto bismo svoje zivote projektovali u buducnost? Sta ima utopisticko u tome sto smo zivi, u nasim stavovima i odnosima? U tim stavovima mozemo istrajavati i danas; odnose mozemo menjati odmah; tacnije, to se stalno desava - ako drzimo do onoga u sta verujemo, sto osecamo kao dobro ili smatramo pozeljnim . Ako sam prestao da svoja ocekivanja vezujem za sferu vlasti, prekinuo svaku komunikaciju u tom pravcu i onda na toj osnovi dosao u kontakt s drugim ljudima, anarhija se vec desila. Ovo bi valjda trebalo da je dobra vest i za anarhiste, koji i dalje cekaju da se anarhija pojavi negde na horizontu, kao sunce nekog novog doba. U tome onda treba istrajati, odoleti iskusenjima logike "manjeg zla", svakodnevno braniti kulturni stav po kojem je nemoguce da o nasim zivotima raspravlja i odlucuje bilo ko osim nas samih; i treba se suocavati sa svim konsekvencama tog stava. Drugim recima, ostaje jos samo da se zivi s tim uvidima i intuicijom, iz dana u dan, vec sada, u nemogucim uslovima. U svemu tome nema niceg utopistickog. Ili, ako malo izadjemo u susret Dzekobiju i prihvatimo njegovo poistovecivanje utopije i prevazilazenja, onda ovde pricamo o svakodnevnom prevazilazenju vladajuce kulture. Ne prestajemo da sanjamo, makar to ponekad bilo i frustrirajuce, vizija se slobodno siri u svim pravcima, u stvari smo ptice, a ne gliste (bez uvrede, drage gliste, to samo mi ljudi pokusavamo da jedni drugima docaramo neke odnose), ali, u izvesnom smislu, buducnost za nas ne postoji - ili nije operativna kategorija. Ne razmisljamo u tim okvirima. Anarhija, ako tako nazovemo tu vrstu instinkta, nije plan buduceg drustvenog uredjenja, nego odnos izmedju ljudi i kulturni stav. Nikakva bitno drugacija situacija u ljudskom svetu ne moze nastati na osnovu bilo cijeg plana, nego samo iz "prevrednovavanja vrednosti", na osnovu kulturnog prevrata, prelaska na drugacije vrednosti. A taj prevrat je moguc samo na licnom planu; ne mozemo to delegirati na nekog drugog, prepustiti bilo kome. I naravno da to onda moze ili zapravo mora imati i sire posledice - zivi srecu zive, njihovi odnosi se menjaju, ali i raspolozenje, vazduh oko njih, na uzem ili sirem prostoru. Bez obzira na sanse da taj dobri virus zahvati celu planetu - sto je besmislena i psiholoski samoporzavajuca projekcija (mnogi zavrse tako sto razmisljaju globalno i ocajavaju lokalno) - uvek ostajemo mi, nasi zivoti i nasi odnosi. Treba li se toga odreci zato sto nas nema dovoljno da predjemo parlamentarni cenzus? Rec je, ocigledno, o potpuno drugacijoj perspektivi u odnosu na politicki i aktivisticki diskurs. Njene posledice cemo ovde nastaviti da istrazujemo.


Prava stvar u Dzekobijevoj knjizi pocinje tek posle tog uvodnog poglavlja o stanju levice danas (i to uglavnom u Americi), iz kojeg sam probrao par odlomaka. Pristup se produbljuje, vidimo da mnogo toga nije od juce, ali dobijamo i ceo niz podsticajnih zapazanja o situaciji na mnogo sirem planu, koji su stvorila i oblikovala politicka i kulturna zbivanja iz poslednjih vek ili dva. On mozda nema da nam pokaze nesto "novo", ali dobro vidi mnogo toga starog, koje i danas upravlja nasim zivotima. Knjigu cemo skenirati i sto pre uciniti dostupnom. Za sada sam to uradio samo s prvim poglavljem, ali uskoro stize i ostalo.

Jos jednom veliko hvala Oliveri i i svima ostalima koji se su potrudili da sto pre dodjemo do ove knjige!

Umesto neke ilustracije, samo vam predlazem da bacite pogled na onu nasu web stranicu ( http://www.modukit.com/anarhija-blok45/ ), jer sam, uz Reninu pomoc, konacno zamenio onu sliku koja je tamo stajala godinama (nekima mila, nekima gnjila). Sada je tu nesto drugo. Nije sto je moje, ali svidja mi se. Makar je autenticno, blok 45, prizor koji se mogao videti s prozora trpezarije, odavde iz stana, tamo negde u septembru. Za sada nema nista drugo novo. Pravi sajt i dalje nemamo, niti znamo kako se to radi, tako da sve ono sto smo ranije pricali o tome vazi i dalje.

Toliko u ovom javljanju, hvala na paznji, ziveli, cao

a.

s a l j i s t o d a l j e

Ako ste nasu poruku dobili preko nekog drugog, a zelite da se prijavite na listu, samo posaljite e-mail na bilo koju od ove dve adrese:

aleksa.golijanin(at)gmail.com
blok45(at)dzabalesku.net

Ako ne zelite da primate nase poruke posaljite e-mail sa tekstom "ne zelim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopste dogodilo.

Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne zelite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu nas domen.

Privremena arhiva PORODICNE BIBLIOTEKE (samo knjige, bez drugih sadrzaja): http://anarhija-blok45.modukit.com ili http://www.modukit.com/anarhija-blok45

ARHIVA LISTE BLOK 45: http://groups.google.com/group/blok45

anarhiju/ blok 45 pomazete i tako sto cete ove poruke slati dalje.